Seks i politika

Jeste da je počela predizborna tišina, ali nikako ne mogu da izbacim sve te slogane iz glave. Neodoljivo me podsećaju na citate iz nekih ljubavno-erotskih romana koje sam prevela. Brže, bolje, jače. Samo jako. Može bolje. Ako ne sad, onda kad. Ja sam taj koga si čekala. Ti si na prvom mestu. Na tvojoj strani. Ti si na prvom mestu. Najboljeg za (u šta već pokušava da je ubedi). Čovek sam pre svega. Da živimo srećno do kraja života…

Dovoljno je umetnuti ili promeniti samo jednu reč da bismo dobili žvaku kojom tip pokušava devojci da se uvuče u gaće. A to i nije tako daleko od istine. Slatkorečivo trućanje, lažna obećanja, reči koje naivka želi da čuje. Zatim se lakoverno devojče, da prostite, naguzi. A posle svršenog čina, shvata da je nasela na laži i da je samo iskorišćena. Ali posle toga nema kajanja. Još jedna priča iz života koja nema srećan kraj kao u romanima.

Toliko muvatora, a nedovoljno dobronamernih tetaka i iskusnih komšinica koje će nas sprečiti da srljamo i poklanjamo poverenje onima koji će nas iskoristiti i šutnuti. Kažu da je politika kurva. Međutim, s kurvama imamo pošteno trange-frange, a to se ne može reći za političare. Zato moramo da pazimo da nas ne… hmm, iskoriste i šutnu. Možda bi najbolji slogan glasio: Pamet u glavu. Ili: triput meri, jednom seci.

Advertisements

Vreme, najstrašnije od svih čudovišta

Kad god se vreme pomeri unapred ili unazad, većina govori samo o tome hoće li spavati sat kraće ili duže, hoće li mrak pasti ranije ili kasnije. Svi smo skloni tome da o vremenu ‒ tom najstrašnijem od svih čudovišta, kako ga je opisao Valter Mers u Divljem putovanju kroz noć, jednoj od mojih omiljenih dečjih knjiga za odrasle ‒ razmišljamo samo u odnosu na nas same. Tako omiljena pesma uvek traje prekratko dok omrznuta kao da nema kraja, putovanje na odmor brzo i lako proleti dok je povratak kući mučno spor i naporan, pet minuta traju čitavu večnost dok čekamo red pred šalterom a ne osetimo ih dok pričamo s dragim ljudima. Setimo se samo koliko je jedan jedini minut delovao beskonačno dok su sirene zavijale za vreme bombardovanja.

Minuti kao da se pretvore u dane dok se nadamo pozivu nekoga ko nam se dopao, a onda neprimetno projure kad se konačno javi i otkrijemo da temama nema kraja. Vreme do prvog sastanka takođe se surovo odugovlači da bi odjednom neumoljivo jurišalo dok razmišljamo šta da obučemo za tu priliku i pola ormana završi na podu ‒ kao da namerno protrči samo da bi nas nerviralo. Kad se napokon nađemo, vreme ponovo galopira i ne shvatamo kako je tako brzo prošlo, nije nam jasno gde li su ostali gosti nestali, zašto nas konobari mrko gledaju dok sklanjaju stolice i kako je moguće da su prošli sati otkako smo seli i naručili piće ‒ pre samo nekoliko trenutaka, kako nam se čini. A onda onaj prvi bezvremenski poljubac. Trenuci koji mogu trajati nekoliko minuta ili sati, a deluju nam prekratko koliko god trajali.

Ushićenost uvek prozuji, ali trenuci straha, strepnje, patnje i bola su beskonačni. Čekanje puno zebnje na operaciju pa na rezultate biopsije kao da se odugovlače godinama. A čekanje puno užasa i nade dok doktori pokušavaju da spasu roditelja dobija sasvim novu vremensku dimenziju, pakleno beskrajnu, da bi onda sasvim stalo zajedno sa celim kosmosom. U tim trenucima je nemoguće i pomisliti da ćete se ikad ponovo nasmejati, a neshvatljivo je kako neko drugi tad jede, spava, šeta, zaljubljuje se, raspravlja, vodi ljubav, dolazi na svet. Nepojmljivo je i da će osvanuti drugi dani koje nečim valja ispuniti, da će postojati život i posle tog trenutka.

Vreme zaista može biti najstrašnije od svih čudovišta jer se nikad ne može vratiti. Stoga ga treba iskoristiti, bez obzira na to je li zimsko ili letnje, na one koje volimo kako ne bismo jednog dana otkrili da ih je vreme odnelo i da im nismo dovoljno pokazali koliko nam znače, koliko smo ih zahvalni i koliko su nas usrećivali samim svojim postojanjem. To je jedino zbog čega bi trebalo da bijemo bitku ne bismo li pobedili vreme, a sve ostalo je nevažno, pogotovo sat manje-više sna ili svetlosti.

Čuvajte se veštica

Kao mala sam želela da budem veštica. Iako tad nisam znala šta znači reč romantično, kasnije sam shvatila da upravo ta reč najbolje opisuje kako sam zamišljala svoj život buduće veštice: razdragan noćni let na metli nad mračnim šumama i poljima obasjanim samo mesecom i zvezdama. Čak ni nova Barbika ne bi me obradovala koliko ta slika. Kad sam malkice porasla, silno sam se razočarala jer sam saznala da veštice ne postoje ‒ bar ne one kojima je metla prevozno sredstvo. A kad sam još malo porasla, zaprepastila sam se što su nekad žene spaljivali na lomači zbog optužbi da su veštice. Mislim da sam tad prvi put posumnjala kako mi se baš i ne stupa u taj nepoznati svet odraslih.

Nedavno sam se s jednim prijateljem našalila kako bi me verovatno proglasili vešticom da sam bila te nesreće da živim u neko drugo vreme. Recimo, žena koja iz grada dolazi u selo u vreme kad svi beže iz takvih krajeva i traže sreću u urbanim mestima, pa još sama, svakako bi izazvala sumnju okoline. Slučajno se zadesilo da je moj dolazak pratila najhladnija zima u poslednjih deset, trideset a neki tvrde i pedeset godina. Pre nego što sam se preselila, gotovo nikad nije nestajalo struje i vode, ali u poslednjih nekoliko meseci je više puta došlo do toga. Da sam, recimo, živela u jugozapadnoj Nemačkoj između 1560. i 1670, bila bih ugrožena jer je u tom razdoblju pogubljeno više od tri hiljade ljudi zbog veštičarenja. Kao da to nije dovoljno, u mom okruženju su se namnožili šakali i stradalo je nekoliko domaćih životinja po dvorištima. Takve stvari se naprosto dešavaju, ali u Škotskoj je, recimo, između 1590. i 1680, ubijeno više od četiri hiljade ljudi i zbog manjih slučajnosti.

Zanimljivo je da se ovde gotovo svi plaše zmija, dok ih se ja ne bojim, ne ubijam i ne teram. Iako nekad plašljivo deset minuta obigravam oko čudnog osušenog lista ili komadića drveta misleći da je strašan insekt i prestravljeno skidam majicu u dvorištu kad me zagolica pala dlaka, đavolja zmija koja je obmanula Evu nimalo me ne uzrujava. Da li bi to bilo dovoljno da nastradam da sam kojim slučajem živela u Lotaringiji između 1576. i 1606, kad je ubijeno dve hiljade ljudi zbog veštičarenja?

Crvene tračice u kupatilu za koje feng-šui tvrdi da privlače novac i sreću? Šolje na tanjirićima koje služe kao hranilice za ptice raštrkane po granama? Gomile čudnih teglica s ručno pravljenom pastom za zube, šamponom, tonikom za lice… Hrpa tegli s čajevima i začinima za sve boljke i raspoloženja? Veselo trčkaranje između drveća bez ikakvog razumnog razloga osim da to volim da radim? Sve bi to pre samo nekoliko vekova bilo veoma sumnjivo ponašanje. Čak i danas bi neko mogao da pomisli kako se bavim vlaškom magijom, ali bar mi niko neće suditi zbog toga.

Mislim da je sve to sasvim dovoljno da svakog dana imam bar jednu stvar zbog koje ću biti zahvalna pre nego što odem na spavanje. Život često nosi lomove i drame, neki dani su takvi da je veoma teško naći ijedan razlog za zahvalnost, ali čak i tad bi trebalo da se utešim što niko od nas neće završiti na lomači zato što je stranac, zato što je drugačiji, zato što se oko njega dešavaju maleri, zato što mu komšija zavidi na nečemu novom što je kupio, zato što je lepši od nekog drugog…

Nekad je sve naopako i grozno, ali i to će proći, baš kao i sve ostalo. A uvek je moglo da bude i gore ‒ tema za razmišljanje jednog sunčanog Dana Svetog Patrika.

Dan žena

Svake godine smo svedoci iste priče za Dan žena: jedne prihvataju čestitke i zahvaljuju, druge ne prihvataju jer im je „svaki dan Osmi mart“. Super je što tako misle, tako bi i trebalo da bude, ali ženama koje su živele pre nas svakako nije bilo tako, a nekima nije ni dan-danas. Mnogo toga smo dobile takoreći na poslužavniku jer je neko drugi izvojevao te bitke. Naravno, ne računam afričke i azijske zemlje. Ali potrebno je još promena i u razvijenijim zemljama ‒ do kojih neće doći ako se naše zalaganje svodi na vickaste odgovore i buntovništvo na mrežama. A verujem ni besmislenim insistiranjem da lomimo jezik rečima psihološkinja, biološkinja, borkinja… jer mi to deluje kao skretanje pažnje na sporedne stvari.

Zbog Osmog marta sam se osvrnula na to koliko se život mojih „pretkinja“ razlikovao od mog. Moja prababa je ‒ inače nepismena seljanka koja je krišom naučila samoglasnike pre nego što su joj roditelji zabranili da obigrava oko seoske škole ‒ s voljenim momkom pobegla u Beograd jer njena porodica nije htela da je poštedi ugovorenog braka s nekim čičom radi spajanja imanja. Opasna je bila „bajka“ Kosa; stvorila je porodicu u velikom gradu, preživela dva svetska rata i, iako nikad nije naučila da čita i piše, štrikanjem i heklanjem pomagala mužu da popuni kućni budžet. Svoju ćerku ne samo da je upisala u školu već i na zanat. Baka je radila, podigla moju majku i održavala kuću. Jeste deda preuzeo kupovinu i nedeljno usisavanje na sebe, ali bilo je nezamislivo da baba otputuje na nekoliko dana a da mu ne ostavi kuvan ručak kako ne bi umro od gladi ‒ deda je uredno podgrevao jelo i vraćao prljave tanjire u frižider da ne bi došli mravi. Nikad mu nije palo na pamet da bi mogao da ih opere. Iako je prošlo nekoliko godina od smrti roditelja, još nisam spremna da pišem o njima, ali fotografija s njihovog venčanja 1968. verovatno dovoljno govori o tome koliko su marili za podele na muške i ženske poslove i ostale budalaste norme.

Meni ne samo da niko nije branio da se školujem već se i očekivalo da steknem visoko obrazovanje; niko me nije terao da se udam za bilo koga ‒ iako neudate žene i dalje prate zlobni i glupi komentari, a pogotovo one koje su pritom „bezdetne“. Imam pravo glasa i sama sam izabrala čime ću se baviti u životu.

Međutim, to ne znači da nikad nisam osetila razlike među polovima. Prvi put je bilo u drugom osnovne. Igrala sam fudbal u školskom dvorištu s dečacima, a kako je u Kuvajtu veoma toplo, svi smo u nekom trenutku skinuli majice. Devojčice koju su stajale sa strane su mi se smejale, a učiteljica mi je rekla da obučem majicu. Nisam shvatala zašto dečaci smeju da skinu majicu a ja ne mogu, nisam skapirala ni zašto su mi se smejale, ali jesam shvatila da bi trebalo da se stidim zbog nečega. Drugi slučaj takođe je iz osnovne škole, ali kad smo se vratili u Beograd. Jedan dečak i ja ‒ eto svojevrsne jednakosti ‒ postali smo mete vršnjačkog nasilja, naravno, bili smo najsitniji i najslabiji. Trpeli smo manje-više iste gluposti, ali kao devojčicu su me častili i raznim epitetima koji se mogu pripisati samo ženskinjama, a bole verovatno više od batina…

Najnoviji primer je, naravno, što mnogi misle da sam nastrana zato što sam napisala erotsku knjigu. A kao vozač- početnik, često čujem kako neko progunđa „žensko“ kad god napravim neku grešku. Naravno, iste greške prave i muškarci koji su tek seli za volan, ali nisam videla da bilo ko odmahuje glavom i mrmlja „muško“.

Kao žensko, muškarci me često prekidaju dok pričam. Zabranjeno mi je da uđem u crkvu u određenim danima ciklusa jer su žene tad „nečiste“. Izgledam neuredno ako ne ofarbam sede dok muškarci deluju zrelo. Ženama se ne oprašta ako se ugoje dok se muškarci gotovo ponose stomačićem. Žene su „Babilonke“, a muškarci stare kao vino. Primera je zaista bezbroj, neki su bezazleni a neki ozbiljniji.

Nedavno sam se iz grada preselila u selo i upoznala više žena koje rade sve što i njihovi muževi: obaraju stabla, seku drva, riljaju zemlju, namiruju stoku, zavrću šije kokoškama, obrađuju njive, betoniraju okućnice. Iskreno, ni sama ne znam šta sve rade. Pored toga, one i održavaju kuću, kuvaju, peru, vode decu u školu. Čula sam kako neki meštani žale neoženjene muškarce ne zbog toga što su sami nego „kako li će snaći kad im umru majke, neće moći da izađu na kraj sa ženskim poslovima“. Zanimljivo je što nikome ne smeta da žene rade muške poslove, a siroti muškarci ne mogu da se izbore sa ženskim. Nasmejalo me je i što se i dalje veruje kako nema ništa ružnije od žene koja pije, puši ili psuje. Kao pušač ‒ sad bi bilo nezgodno zalagati se za izraz pušačica, zar ne? ‒ dobijem ospice zbog takvih izjava. A naravno, muškarci su izuzetno šarmantni kad se napiju i psuju. Kao što rekoh, primera neravnopravnosti je bezbroj, neki izazivaju smeh, a drugi bes.

Zato opsujmo preživeli šovinizam i nazdravimo nastavku borbe, za početak svako u svojoj porodici i okruženju.

 

Čarobnjaci iz izdavačkih kuća

Čitam zbirku priča mahom nepoznatih mladih pisaca, zatim ljudi koji uopšte nisu pisci kao i nekoliko poznatih autora. Snebivljiva, gotovo nepostojeća lektura. Ima tu sjajnih priča, kao i prosečnih i loših. Međutim, najviše me je iznenadila priča jednog poznatog pisca u tom sirovom nesređenom obliku. Rečenice bez smisla, nepovezana priča, ukratko – veoma loše. Toliko loše da sam od muke morala da zapalim dve cigarete dok sam mazohistički čitala do kraja iako sam odlučila da prestanem da pušim. (Mislim da je i mom anđelu čuvaru dosadilo da to sluša posle verovatno pedeset sedmog puta i da samo prevrće očima, mrmljajući: Ma zapali, Eli, koga zavaravaš!)

Ne govorim ovo da bih pljuvala kolegu ‒ na kraju krajeva, širom sveta postoje nepismeni pisci koji imaju odličnu ideju i umeju da je ispričaju. Zbog toga neću ni reći o kojoj je zbirci reč, ali želim da pomenem one superheroje književnosti iz senke: urednike i lektore.

Urednike retko hvale u javnosti, ali oni kao da uvek ispadnu grbavi zbog grešaka svojih pisaca. Oni su alhemičari koji od govana prave pite, i to ne one odvratne u koje su zalutale mačje dlake i koje krišom krijemo po džepovima kad domaćini ne gledaju, već izvrsne poslastice kojih ne možete da se zasitite. To su mađioničari koji vitlaju čarobnim štapićima da izbace suvišne i besmislene odeljke, nenametljivo navode autore da umetnu ono što nedostaje, prekrajaju, sklapaju, lepe i grade… sastavljaju džinovsku slagalicu čiji svaki delić savršeno naleže na drugi. Oni su čarobnjaci koji od Pepeljuga prave princeze i dreseri koji pripitomljavaju ratobornu sujetu. Na kraju krajeva, oni od romana pisca s početka teksta prave pite, ne baš toliko ukusne da otimate ceo pleh i režite na sve koji se približe, ali ipak dovoljno dobre da se lepo zasladite pa čak i jednom-dvaput mljacnete.

A lektori? Saradnja s nekim lektorima podsećala me je na letnji raspust kad su svi prijatelji i simpatija kod SKC-a, a ja sam bila kažnjena i morala da sedim kod kuće, bubajući za popravni iz matematike dok mi se u glavi vrteo refren What Have I Done to Deserve This… Međutim, saradnja s većinom podsećala me je na dečju radost kad padne prvi sneg, a roditelji su mi konačno dozvolili da se sankam kod Narodne biblioteke umesto na stanici kod Autokomande gde se okupljala dečurlija. Volim lektore zato što sam mnogo naučila od njih. Naoružani znanjem u jednoj i strpljenjem u drugoj ruci, oni neumorno ratuju protiv loših konstrukcija, krče put kroz džungle zamršenih stilova, istrebljuju gamad pravopisnih grešaka, vešto odbijaju otrovne strelice gramatičkih grešaka. Podsećaju na dobro uigranu pešadiju i zbog toga su gotovo bezimeni.

Gotovo sam sigurna da urednici i lektori ispod majica i farmerki kriju odela superheroja. Zato bi bilo lepo da kad god se oduševimo nekom knjigom, bacimo pogled na ime urednika i lektora, tih zapostavljenih čarobnjaka koji su umnogome zaslužni što volimo neke pisce.

Zima prođe…

 

Juče sam prvi put posle podne popila pivo s komšijom u dvorištu dok smo uživali u poslednjim zracima zalazećeg sunca. Veverice su se ponovo pojavile i jurile po hrastovima koji su zbacili tešku belu pelerinu. Činilo se da se čitavo jato ptica okupilo oko hranilica koje sam postavila u januaru. Naši psi su se malo koškali, malo družili i mnogo jurcali. A pre samo mesec dana mi se činilo da ni u skafanderu neću moći da sedim u dvorištu.

Usuđujem se da napišem nešto o tom već čuvenom januaru tek sad kad su uspomene malkice izbledele…

Hladnoća me je uvek podsećala na nešto ružno. Usamljenost. Bolest. Nesrećnu sporu starost naspram vesele, poletne mladosti. Ne baš na smrt kao veliku konačnu tačku, već na više manjih opraštanja odvojenih zlokobnim malim zapetama ‒ raskida s toplinom, sigurnošću, svetlošću, žarom, ljubavlju, ušuškanošću… A sneg me je uvek podsećao na rusku zimu koja je zaustavila Napoleona i fašiste, svirepost, patnju zbog surovo prekinute velike ljubavi, na sve zbog čega se život pretvara u odbrojavanje još jednog čemernog dana do krajnjeg ništavila.

Ukratko, ne podnosim zimu. I naravno, neka karma s čudnim smislom za humor pobrinula se da prva zima koju sam provela sama na brdu, u kući bez centralnog grejanja i izolacije, bude najgora u poslednjih trideset godina. Kad sam se preselila iz šireg centra Beograda, pitali su me kako li ću izdržati zimu, na šta sam samouvereno odgovarala kako zime nisu ono što su nekad bile i da u najgorem slučaju mogu očekivati dve paklene nedelje u februaru. Inače, za mene je pakao čim se temperatura spusti ispod nule dok je u raju uvek trideset stepeni.

 

Ali ne lezi vraže, zimski pakao me je poslovično iznenadio početkom januara. Imala sam cepanice za dva-tri dana i oborena debla u dvorištu, ali nisam imala pojma ko će ih iseći i iscepkati. Da ruski horor bude gori, kao vozač početnik nisam smela kolima da se spustim sa svog zavejanog čarobnog brega, a nisam imala zalihe hrane ni, što je možda još gore, cigareta. Bojala sam se i hoću li imati dovoljno knjiga za čitanje, a nisam mogla da naručim nove naslove preko interneta jer je honorar ostao zarobljen u banci do koje nisam mogla da se probijem, baš kao ni do najbližeg bankomata udaljenog desetak kilometara.

U spavaćoj sobi je bilo toliko hladno da sam spavala obučena sa sve kapom na glavi pošto grejanje posteljine fenom i zagrejanim ciglama nije bilo dovoljno. Tad sam shvatila da je vrag odneo šalu i spavala na kauču u dnevnoj sobi ‒ pored kreke. Naravno, to je značilo da sam udisala prašinu od loženja i dok sam spavala kao i da sam se budila oko tri-četiri ujutru od hladnoće da ponovo nahranim aždaju koja je već progutala i drva i ugalj pa prestala da bljuje divnu toplinu.

Ponovo sam postala glavna junakinja velike avanture koja je iz dana u dan postajala sve neprivlačnija. Ali u svakoj pustolovini se prepreke moraju rešavati korak po korak. Najpre sam uspela da nađem divne ljude koji su mi po debelom minusu iscepkali drva ‒ i pritom umalo nisu nastradali jer su preskočili kapiju pošto su mobilni telefoni tog dana zakazali. Šok koji žena koja živi sama doživi kad joj neko pokuca na prozor iako je kapija zaključana teško se može opisati. Pogotovo kad vidi krupnog muškarca, neprepoznatljivog zbog kape natučene gotovo do očiju. Već sam se naoružala kad sam shvatila da nisu provalnici već spasioci od zime. I tad je rečenica, koja bi me samo nekoliko dana ranije izbezumila, zazvučala kao najlepša muzika: „Došli smo sa sekirom i motornom testerom“.

Ispostavilo se i da su iskusni vozači te sam se ogrebala za nekoliko vožnji do sela kako ne bih skapala od gladi i žudnje za cigaretama. I shvatila sam da i nije tako strašno biti zavejan kad možeš da skuvaš okrepljujuću čorbicu ili popiješ kuvano vino uz krompir pečen u ljusci pored rasplamsale vatre. Tad sam skapirala i da je hepo kockama naneta nepravda ‒ zaista zaslužuju da se zovu hepi kocke.

Pored toga, sjajne kolege su mi poslale primerke svojih knjiga, tako da nisam ostala željna ni duševne hrane. Lepo ja govorim da su pisci oličenje idealnih muškaraca, iako i među njihove redove zaluta pokoji mućak..

Zimska čarolija ne bi bila potpuna bez pucanja cevi i dva i po dana bez vode. I naravno, to je moralo da se desi baš kad sam imala masku na kosi pa sam se dovijala sa šerpicama zagrejane vode kao naše bake i prabake. Uzalud sam pritom pokušavala da zamislim kako se nalazim u nekom romantičnom zamku, kako se kada ili korito nalazi u zagrejanoj prostoriji i kako me poliva neki lepi mladi paž. Nikakvi trikovi tu ne pomažu, ne ponovilo se. A Marfi je zasjao u punom sjaju jedne večeri kad je nestalo struje baš kad je jedini komšija potražio utočište od zime kod rođaka u gradu.

Možda su u celoj toj zimskoj priči najgori bili upravo odsečenost i usamljenost. Ili možda nalaženje ptica uginulih od hladnoće iako sam otvorila šupu ne bi li se tamo zaklonile životinje iz dvorišta i postavila nekoliko hranilica. Jezivo iskustvo, zaista. Naravno, više puta sam posumnjala u svoj zdrav razum zbog toga što sam uopšte otišla iz grada.

Ali, baš kao i sve u životu, i to je prošlo. Koliko god da su ružne, iscrpljujuće, tužne ili beznadežne okolnosti u kojima se ponekad nađemo, svojom greškom ili nesrećnim spletom okolnosti ‒ i to će proći. Kako kažu, posle kiše uvek dođe sunce, a ponekad i duga. A ako ne izgubimo veru, možda ispod nje i natrčimo na taj ćup s blagom. Zato što samo posle preživljenih ružnih stvari shvatamo da je blago opipljivije nego što smo mislili ‒ zato što se naše shvatanje o njemu promenilo. Blago zaista jeste skup malih srećnih trenutaka, koliko god to zvučalo kao najotrcaniji kliše. A čak i bezvezan ili prosečan dan ima bar jedan takav trenutak. I naravno, svaki dan može biti prilika za malu avanturu

 

Novogodišnja depresija

Volela sam novogodišnje praznike kao mala, baš kao što sam obožavala i svoj rođendan. Pokloni, kolači i veselje ‒ koje dete to ne voli? Kao tinejdžerki taj datum mi je uvek bio stresan ‒ hoće li me kul ekipa pozvati na žurku, šta li ću obući i hoće li me roditelji pustiti da ostanem do dvojke? A samu proslavu uvek su pratila neodređena očekivanja da će se nešto bajkovito i čarobno dogoditi.

U osnovnoj sam bila omražena crna ovca pa me niko ‒ bio kul ili ne ‒ nije nikad zvao. U gimnaziji sam naučila da se foliram pa sam naprasno postala kul i svi su me svugde pozivali. Bolje sam se provodila kad me je mrzelo da se sređujem pa sam odlazila na žurke u farmerkama i patikama nego kad sam se lomatala u štiklama u kojima i dan-danas ne znam da hodam. Roditelji su me terali da se vraćam kući do jedan sve do četvrtog gimnazije, a ja sam prkosila tako što sam dolazila kući prilično pijana ‒ čudo jedno kako se nezrelo i glupo ponašamo kad očajnički želimo da dokažemo da smo zreli, zar ne? ‒ pa sam bolovala ceo sutrašnji dan. Sve one glamurozne devojke s vinskim čašama iz filmova ipak mogu ostati glamurozne kad popiju samo na filmu. A nikad se nije desilo baš ništa magično te sam uvek osećala setu kad se takozvana najluđa noć završi.

S godinama je sva ta halabuka vezana za taj dan počela da me smara. Zašto moram da slavim dolazak nove godine onda kad mi kalendar kaže? Možda je za mene ta famozna Nova godina počela petog septembra, prvog marta ili dvadesetog oktobra. Možda je novi početak označio poslovni uspeh, prvi poljubac s nekim, noć koju sam probdela zureći u mesec dok nisam došla do nekog otkrovenja, objavljivanje prve knjige… bilo šta što označava važnu prekretnicu ili što me je toliko usrećilo da sam danima pevala i skakutala po kući, bilo šta osim tog ustaljenog datuma.

Poslednji put sam otišla na proslavu Nove godine pre više od deset godina. Veče je bilo iznenađujuće toplo, a ja sam želela da izgledam izazovno te sam obukla dugačku crnu usku suknju s izrezom do polovine butina, samodržeće čarape i satensku crnu majicu sa samo jednim rukavom. Bilo je mnogo udvaranja, što je trebalo da mi prija ‒ ali nije. Čak je i to muvanje delovalo „novogodišnje usiljeno“, kao da se svi trude da odvuku neku ribu u krevet zato što tako valja za doček. Kako to obično biva, u nekom trenutku je temperatura pala i počeo je sneg, ozbiljan sneg. A taksija ni od korova, baš kao i svake godine. Prepešačila sam pola Senjaka po kijametu. Tako smrznuta i mrzovoljna, shvatila sam da mi je svake novogodišnje noći bar sat vremena prolazilo u uzaludnom pozivanju taksija pa onda još toliko u pešačenju i smrzavanju kao i da se nijednom nije desilo ništa vredno pamćenja. U stvari, svaki „obični“ izlazak bio je kudikamo bolji od tog novogodišnjeg.

Tad sam stavila tačku na izlazak iz kuće trideset prvog decembra. Ipak, zbog tradicije sam obeležavala taj praznik kod kuće s majkom ili bih pozvala nekoliko prijatelja na sedeljku. A onda sam se prošle godine odselila van Beograda. Naravno, iako mi je četrdesetak minuta dovoljno da se dovezem do grada, nije mi padalo na pamet da to radim. Na kraju krajeva, otišla sam u selo kako bih pobegla od seljane. I tako se zadesilo da prvi put dočekam taj dan sasvim sama, odnosno sa svojim psom. I šta reći ‒ bio bi to dan kao i svaki drugi da me prijatelji nisu nagovarali da dođem. Zvučali su kao da je prava tragedija na pomolu ‒ kako ćeš sama, bićeš usamljena, to je tako tužno… Međutim, pošto sam i to doživela, mogu reći da nije ni tužno ni usamljeno. Ako ste tužni ‒ bićete tužni bez obzira na to jeste li okruženi ljudima ili niste. Naravno, tuga će biti ublažena u društvu, ali napraviće vam zasedu čim se vratite kući. A ako ste sami ‒ niste nužno i usamljeni, a svi znamo da možete biti usamljeni i u društvu.

Ipak, odlučila sam da uradim nešto što mnogi preporučuju: da napravim presek godine. I nisam otkrila ništa spektakularno. Dvaput sam ostavila cigarete ‒ oba puta nakratko. Smejala sam se sve dok me obrazi nisu zaboleli. Plakala više nego prethodne dve godine zajedno. Postigla sam nekoliko velikih ciljeva koje sam sebi zadala, ali sam i svojski omanula u drugim stvarima. Svađala sam se i urlala, ali i pevala i skakala. Odlučila da ću ići u pozorište bar jednom mesečno, ali otišla samo triput. Bila na nekoliko dobrih koncerta i dva sjajna baleta. Rešile da svake večeri pišem blog, ali napisala samo dva. Naučila više novih stvari nego u poslednjih pet godina. Družila se sa prijateljima, upoznala nove zanimljive ljude i udaljila se od onih s kojima više nemam ništa zajedničko. Shvatila da i dalje romantično verujem u ljubav kao kad sam imala petnaest godina. Bila sam bezrazložno optimistična i nepodnošljivo pesimistična. Iako je bilo ružnih stvari, shvatila sam da bih ponovo uradila potpuno isto. Bolje je i pogrešiti ali ostati dosledan sebi nego ponašati se protiv svoje prirode kako bi sebe poštedeo nečega. Sve sam radila najbolje što umem i kako mi je u datom trenutku izgledalo najpametnije. A to mora da bude dovoljno dobro da bih nazdravila sebi.

Iako se život ne može svoditi kao poslovne knjige na negativan i pozitivan bilans, ipak je dobro povremeno napraviti presek. Često se trudimo da prokljuvimo tuđe postupke, da bolje upoznamo i razumemo ljude oko nas, ali pritom zaboravljamo da bolje upoznamo i shvatimo sami sebe, da razumemo zašto se ponašamo na određeni način, kako bismo mogli da se poboljšamo, šta nas zaista usrećuje, a šta nam samo skreću pažnju s pravih problema. A praznici su savršeno vreme za tako nešto. Neradni su dani, ne moramo nikuda da idemo, možemo ostati budni i razmišljati cele noći pa kunjati sutradan u toplom domu. To nije veselo kao odlazak u kafanu, ali svakako će dovesti do većeg spokoja i realnijih ciljeva u novoj godini.

I zato želim svima da se bolje upoznaju s najvažnijom osobom u svom životu ‒ samim sobom ‒ jer ako ste nezadovoljni sobom, trpeće i svi oko vas. Verujem da su zadovoljstvo i spokoj najveći poklon koji možemo dati sebi i onima koje volimo.