Novogodišnja depresija

Volela sam novogodišnje praznike kao mala, baš kao što sam obožavala i svoj rođendan. Pokloni, kolači i veselje ‒ koje dete to ne voli? Kao tinejdžerki taj datum mi je uvek bio stresan ‒ hoće li me kul ekipa pozvati na žurku, šta li ću obući i hoće li me roditelji pustiti da ostanem do dvojke? A samu proslavu uvek su pratila neodređena očekivanja da će se nešto bajkovito i čarobno dogoditi.

U osnovnoj sam bila omražena crna ovca pa me niko ‒ bio kul ili ne ‒ nije nikad zvao. U gimnaziji sam naučila da se foliram pa sam naprasno postala kul i svi su me svugde pozivali. Bolje sam se provodila kad me je mrzelo da se sređujem pa sam odlazila na žurke u farmerkama i patikama nego kad sam se lomatala u štiklama u kojima i dan-danas ne znam da hodam. Roditelji su me terali da se vraćam kući do jedan sve do četvrtog gimnazije, a ja sam prkosila tako što sam dolazila kući prilično pijana ‒ čudo jedno kako se nezrelo i glupo ponašamo kad očajnički želimo da dokažemo da smo zreli, zar ne? ‒ pa sam bolovala ceo sutrašnji dan. Sve one glamurozne devojke s vinskim čašama iz filmova ipak mogu ostati glamurozne kad popiju samo na filmu. A nikad se nije desilo baš ništa magično te sam uvek osećala setu kad se takozvana najluđa noć završi.

S godinama je sva ta halabuka vezana za taj dan počela da me smara. Zašto moram da slavim dolazak nove godine onda kad mi kalendar kaže? Možda je za mene ta famozna Nova godina počela petog septembra, prvog marta ili dvadesetog oktobra. Možda je novi početak označio poslovni uspeh, prvi poljubac s nekim, noć koju sam probdela zureći u mesec dok nisam došla do nekog otkrovenja, objavljivanje prve knjige… bilo šta što označava važnu prekretnicu ili što me je toliko usrećilo da sam danima pevala i skakutala po kući, bilo šta osim tog ustaljenog datuma.

Poslednji put sam otišla na proslavu Nove godine pre više od deset godina. Veče je bilo iznenađujuće toplo, a ja sam želela da izgledam izazovno te sam obukla dugačku crnu usku suknju s izrezom do polovine butina, samodržeće čarape i satensku crnu majicu sa samo jednim rukavom. Bilo je mnogo udvaranja, što je trebalo da mi prija ‒ ali nije. Čak je i to muvanje delovalo „novogodišnje usiljeno“, kao da se svi trude da odvuku neku ribu u krevet zato što tako valja za doček. Kako to obično biva, u nekom trenutku je temperatura pala i počeo je sneg, ozbiljan sneg. A taksija ni od korova, baš kao i svake godine. Prepešačila sam pola Senjaka po kijametu. Tako smrznuta i mrzovoljna, shvatila sam da mi je svake novogodišnje noći bar sat vremena prolazilo u uzaludnom pozivanju taksija pa onda još toliko u pešačenju i smrzavanju kao i da se nijednom nije desilo ništa vredno pamćenja. U stvari, svaki „obični“ izlazak bio je kudikamo bolji od tog novogodišnjeg.

Tad sam stavila tačku na izlazak iz kuće trideset prvog decembra. Ipak, zbog tradicije sam obeležavala taj praznik kod kuće s majkom ili bih pozvala nekoliko prijatelja na sedeljku. A onda sam se prošle godine odselila van Beograda. Naravno, iako mi je četrdesetak minuta dovoljno da se dovezem do grada, nije mi padalo na pamet da to radim. Na kraju krajeva, otišla sam u selo kako bih pobegla od seljane. I tako se zadesilo da prvi put dočekam taj dan sasvim sama, odnosno sa svojim psom. I šta reći ‒ bio bi to dan kao i svaki drugi da me prijatelji nisu nagovarali da dođem. Zvučali su kao da je prava tragedija na pomolu ‒ kako ćeš sama, bićeš usamljena, to je tako tužno… Međutim, pošto sam i to doživela, mogu reći da nije ni tužno ni usamljeno. Ako ste tužni ‒ bićete tužni bez obzira na to jeste li okruženi ljudima ili niste. Naravno, tuga će biti ublažena u društvu, ali napraviće vam zasedu čim se vratite kući. A ako ste sami ‒ niste nužno i usamljeni, a svi znamo da možete biti usamljeni i u društvu.

Ipak, odlučila sam da uradim nešto što mnogi preporučuju: da napravim presek godine. I nisam otkrila ništa spektakularno. Dvaput sam ostavila cigarete ‒ oba puta nakratko. Smejala sam se sve dok me obrazi nisu zaboleli. Plakala više nego prethodne dve godine zajedno. Postigla sam nekoliko velikih ciljeva koje sam sebi zadala, ali sam i svojski omanula u drugim stvarima. Svađala sam se i urlala, ali i pevala i skakala. Odlučila da ću ići u pozorište bar jednom mesečno, ali otišla samo triput. Bila na nekoliko dobrih koncerta i dva sjajna baleta. Rešile da svake večeri pišem blog, ali napisala samo dva. Naučila više novih stvari nego u poslednjih pet godina. Družila se sa prijateljima, upoznala nove zanimljive ljude i udaljila se od onih s kojima više nemam ništa zajedničko. Shvatila da i dalje romantično verujem u ljubav kao kad sam imala petnaest godina. Bila sam bezrazložno optimistična i nepodnošljivo pesimistična. Iako je bilo ružnih stvari, shvatila sam da bih ponovo uradila potpuno isto. Bolje je i pogrešiti ali ostati dosledan sebi nego ponašati se protiv svoje prirode kako bi sebe poštedeo nečega. Sve sam radila najbolje što umem i kako mi je u datom trenutku izgledalo najpametnije. A to mora da bude dovoljno dobro da bih nazdravila sebi.

Iako se život ne može svoditi kao poslovne knjige na negativan i pozitivan bilans, ipak je dobro povremeno napraviti presek. Često se trudimo da prokljuvimo tuđe postupke, da bolje upoznamo i razumemo ljude oko nas, ali pritom zaboravljamo da bolje upoznamo i shvatimo sami sebe, da razumemo zašto se ponašamo na određeni način, kako bismo mogli da se poboljšamo, šta nas zaista usrećuje, a šta nam samo skreću pažnju s pravih problema. A praznici su savršeno vreme za tako nešto. Neradni su dani, ne moramo nikuda da idemo, možemo ostati budni i razmišljati cele noći pa kunjati sutradan u toplom domu. To nije veselo kao odlazak u kafanu, ali svakako će dovesti do većeg spokoja i realnijih ciljeva u novoj godini.

I zato želim svima da se bolje upoznaju s najvažnijom osobom u svom životu ‒ samim sobom ‒ jer ako ste nezadovoljni sobom, trpeće i svi oko vas. Verujem da su zadovoljstvo i spokoj najveći poklon koji možemo dati sebi i onima koje volimo.dscn1165

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s