Čarobnjaci iz izdavačkih kuća

Čitam zbirku priča mahom nepoznatih mladih pisaca, zatim ljudi koji uopšte nisu pisci kao i nekoliko poznatih autora. Snebivljiva, gotovo nepostojeća lektura. Ima tu sjajnih priča, kao i prosečnih i loših. Međutim, najviše me je iznenadila priča jednog poznatog pisca u tom sirovom nesređenom obliku. Rečenice bez smisla, nepovezana priča, ukratko – veoma loše. Toliko loše da sam od muke morala da zapalim dve cigarete dok sam mazohistički čitala do kraja iako sam odlučila da prestanem da pušim. (Mislim da je i mom anđelu čuvaru dosadilo da to sluša posle verovatno pedeset sedmog puta i da samo prevrće očima, mrmljajući: Ma zapali, Eli, koga zavaravaš!)

Ne govorim ovo da bih pljuvala kolegu ‒ na kraju krajeva, širom sveta postoje nepismeni pisci koji imaju odličnu ideju i umeju da je ispričaju. Zbog toga neću ni reći o kojoj je zbirci reč, ali želim da pomenem one superheroje književnosti iz senke: urednike i lektore.

Urednike retko hvale u javnosti, ali oni kao da uvek ispadnu grbavi zbog grešaka svojih pisaca. Oni su alhemičari koji od govana prave pite, i to ne one odvratne u koje su zalutale mačje dlake i koje krišom krijemo po džepovima kad domaćini ne gledaju, već izvrsne poslastice kojih ne možete da se zasitite. To su mađioničari koji vitlaju čarobnim štapićima da izbace suvišne i besmislene odeljke, nenametljivo navode autore da umetnu ono što nedostaje, prekrajaju, sklapaju, lepe i grade… sastavljaju džinovsku slagalicu čiji svaki delić savršeno naleže na drugi. Oni su čarobnjaci koji od Pepeljuga prave princeze i dreseri koji pripitomljavaju ratobornu sujetu. Na kraju krajeva, oni od romana pisca s početka teksta prave pite, ne baš toliko ukusne da otimate ceo pleh i režite na sve koji se približe, ali ipak dovoljno dobre da se lepo zasladite pa čak i jednom-dvaput mljacnete.

A lektori? Saradnja s nekim lektorima podsećala me je na letnji raspust kad su svi prijatelji i simpatija kod SKC-a, a ja sam bila kažnjena i morala da sedim kod kuće, bubajući za popravni iz matematike dok mi se u glavi vrteo refren What Have I Done to Deserve This… Međutim, saradnja s većinom podsećala me je na dečju radost kad padne prvi sneg, a roditelji su mi konačno dozvolili da se sankam kod Narodne biblioteke umesto na stanici kod Autokomande gde se okupljala dečurlija. Volim lektore zato što sam mnogo naučila od njih. Naoružani znanjem u jednoj i strpljenjem u drugoj ruci, oni neumorno ratuju protiv loših konstrukcija, krče put kroz džungle zamršenih stilova, istrebljuju gamad pravopisnih grešaka, vešto odbijaju otrovne strelice gramatičkih grešaka. Podsećaju na dobro uigranu pešadiju i zbog toga su gotovo bezimeni.

Gotovo sam sigurna da urednici i lektori ispod majica i farmerki kriju odela superheroja. Zato bi bilo lepo da kad god se oduševimo nekom knjigom, bacimo pogled na ime urednika i lektora, tih zapostavljenih čarobnjaka koji su umnogome zaslužni što volimo neke pisce.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s