Dan žena

Svake godine smo svedoci iste priče za Dan žena: jedne prihvataju čestitke i zahvaljuju, druge ne prihvataju jer im je „svaki dan Osmi mart“. Super je što tako misle, tako bi i trebalo da bude, ali ženama koje su živele pre nas svakako nije bilo tako, a nekima nije ni dan-danas. Mnogo toga smo dobile takoreći na poslužavniku jer je neko drugi izvojevao te bitke. Naravno, ne računam afričke i azijske zemlje. Ali potrebno je još promena i u razvijenijim zemljama ‒ do kojih neće doći ako se naše zalaganje svodi na vickaste odgovore i buntovništvo na mrežama. A verujem ni besmislenim insistiranjem da lomimo jezik rečima psihološkinja, biološkinja, borkinja… jer mi to deluje kao skretanje pažnje na sporedne stvari.

Zbog Osmog marta sam se osvrnula na to koliko se život mojih „pretkinja“ razlikovao od mog. Moja prababa je ‒ inače nepismena seljanka koja je krišom naučila samoglasnike pre nego što su joj roditelji zabranili da obigrava oko seoske škole ‒ s voljenim momkom pobegla u Beograd jer njena porodica nije htela da je poštedi ugovorenog braka s nekim čičom radi spajanja imanja. Opasna je bila „bajka“ Kosa; stvorila je porodicu u velikom gradu, preživela dva svetska rata i, iako nikad nije naučila da čita i piše, štrikanjem i heklanjem pomagala mužu da popuni kućni budžet. Svoju ćerku ne samo da je upisala u školu već i na zanat. Baka je radila, podigla moju majku i održavala kuću. Jeste deda preuzeo kupovinu i nedeljno usisavanje na sebe, ali bilo je nezamislivo da baba otputuje na nekoliko dana a da mu ne ostavi kuvan ručak kako ne bi umro od gladi ‒ deda je uredno podgrevao jelo i vraćao prljave tanjire u frižider da ne bi došli mravi. Nikad mu nije palo na pamet da bi mogao da ih opere. Iako je prošlo nekoliko godina od smrti roditelja, još nisam spremna da pišem o njima, ali fotografija s njihovog venčanja 1968. verovatno dovoljno govori o tome koliko su marili za podele na muške i ženske poslove i ostale budalaste norme.

slika

Meni ne samo da niko nije branio da se školujem već se i očekivalo da steknem visoko obrazovanje; niko me nije terao da se udam za bilo koga ‒ iako neudate žene i dalje prate zlobni i glupi komentari, a pogotovo one koje su pritom „bezdetne“. Imam pravo glasa i sama sam izabrala čime ću se baviti u životu.

Međutim, to ne znači da nikad nisam osetila razlike među polovima. Prvi put je bilo u drugom osnovne. Igrala sam fudbal u školskom dvorištu s dečacima, a kako je u Kuvajtu veoma toplo, svi smo u nekom trenutku skinuli majice. Devojčice koju su stajale sa strane su mi se smejale, a učiteljica mi je rekla da obučem majicu. Nisam shvatala zašto dečaci smeju da skinu majicu a ja ne mogu, nisam skapirala ni zašto su mi se smejale, ali jesam shvatila da bi trebalo da se stidim zbog nečega. Drugi slučaj takođe je iz osnovne škole, ali kad smo se vratili u Beograd. Jedan dečak i ja ‒ eto svojevrsne jednakosti ‒ postali smo mete vršnjačkog nasilja, naravno, bili smo najsitniji i najslabiji. Trpeli smo manje-više iste gluposti, ali kao devojčicu su me častili i raznim epitetima koji se mogu pripisati samo ženskinjama, a bole verovatno više od batina…

Najnoviji primer je, naravno, što mnogi misle da sam nastrana zato što sam napisala erotsku knjigu. A kao vozač- početnik, često čujem kako neko progunđa „žensko“ kad god napravim neku grešku. Naravno, iste greške prave i muškarci koji su tek seli za volan, ali nisam videla da bilo ko odmahuje glavom i mrmlja „muško“.

Kao žensko, muškarci me često prekidaju dok pričam. Zabranjeno mi je da uđem u crkvu u određenim danima ciklusa jer su žene tad „nečiste“. Izgledam neuredno ako ne ofarbam sede dok muškarci deluju zrelo. Ženama se ne oprašta ako se ugoje dok se muškarci gotovo ponose stomačićem. Žene su „Babilonke“, a muškarci stare kao vino. Primera je zaista bezbroj, neki su bezazleni a neki ozbiljniji.

Nedavno sam se iz grada preselila u selo i upoznala više žena koje rade sve što i njihovi muževi: obaraju stabla, seku drva, riljaju zemlju, namiruju stoku, zavrću šije kokoškama, obrađuju njive, betoniraju okućnice. Iskreno, ni sama ne znam šta sve rade. Pored toga, one i održavaju kuću, kuvaju, peru, vode decu u školu. Čula sam kako neki meštani žale neoženjene muškarce ne zbog toga što su sami nego „kako li će snaći kad im umru majke, neće moći da izađu na kraj sa ženskim poslovima“. Zanimljivo je što nikome ne smeta da žene rade muške poslove, a siroti muškarci ne mogu da se izbore sa ženskim. Nasmejalo me je i što se i dalje veruje kako nema ništa ružnije od žene koja pije, puši ili psuje. Kao pušač ‒ sad bi bilo nezgodno zalagati se za izraz pušačica, zar ne? ‒ dobijem ospice zbog takvih izjava. A naravno, muškarci su izuzetno šarmantni kad se napiju i psuju. Kao što rekoh, primera neravnopravnosti je bezbroj, neki izazivaju smeh, a drugi bes.

Zato opsujmo preživeli šovinizam i nazdravimo nastavku borbe, za početak svako u svojoj porodici i okruženju.

 

IMG_4702

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s