Vreme, najstrašnije od svih čudovišta

Kad god se vreme pomeri unapred ili unazad, većina govori samo o tome hoće li spavati sat kraće ili duže, hoće li mrak pasti ranije ili kasnije. Svi smo skloni tome da o vremenu ‒ tom najstrašnijem od svih čudovišta, kako ga je opisao Valter Mers u Divljem putovanju kroz noć, jednoj od mojih omiljenih dečjih knjiga za odrasle ‒ razmišljamo samo u odnosu na nas same. Tako omiljena pesma uvek traje prekratko dok omrznuta kao da nema kraja, putovanje na odmor brzo i lako proleti dok je povratak kući mučno spor i naporan, pet minuta traju čitavu večnost dok čekamo red pred šalterom a ne osetimo ih dok pričamo s dragim ljudima. Setimo se samo koliko je jedan jedini minut delovao beskonačno dok su sirene zavijale za vreme bombardovanja.

Minuti kao da se pretvore u dane dok se nadamo pozivu nekoga ko nam se dopao, a onda neprimetno projure kad se konačno javi i otkrijemo da temama nema kraja. Vreme do prvog sastanka takođe se surovo odugovlači da bi odjednom neumoljivo jurišalo dok razmišljamo šta da obučemo za tu priliku i pola ormana završi na podu ‒ kao da namerno protrči samo da bi nas nerviralo. Kad se napokon nađemo, vreme ponovo galopira i ne shvatamo kako je tako brzo prošlo, nije nam jasno gde li su ostali gosti nestali, zašto nas konobari mrko gledaju dok sklanjaju stolice i kako je moguće da su prošli sati otkako smo seli i naručili piće ‒ pre samo nekoliko trenutaka, kako nam se čini. A onda onaj prvi bezvremenski poljubac. Trenuci koji mogu trajati nekoliko minuta ili sati, a deluju nam prekratko koliko god trajali.

Ushićenost uvek prozuji, ali trenuci straha, strepnje, patnje i bola su beskonačni. Čekanje puno zebnje na operaciju pa na rezultate biopsije kao da se odugovlače godinama. A čekanje puno užasa i nade dok doktori pokušavaju da spasu roditelja dobija sasvim novu vremensku dimenziju, pakleno beskrajnu, da bi onda sasvim stalo zajedno sa celim kosmosom. U tim trenucima je nemoguće i pomisliti da ćete se ikad ponovo nasmejati, a neshvatljivo je kako neko drugi tad jede, spava, šeta, zaljubljuje se, raspravlja, vodi ljubav, dolazi na svet. Nepojmljivo je i da će osvanuti drugi dani koje nečim valja ispuniti, da će postojati život i posle tog trenutka.

Vreme zaista može biti najstrašnije od svih čudovišta jer se nikad ne može vratiti. Stoga ga treba iskoristiti, bez obzira na to je li zimsko ili letnje, na one koje volimo kako ne bismo jednog dana otkrili da ih je vreme odnelo i da im nismo dovoljno pokazali koliko nam znače, koliko smo ih zahvalni i koliko su nas usrećivali samim svojim postojanjem. To je jedino zbog čega bi trebalo da bijemo bitku ne bismo li pobedili vreme, a sve ostalo je nevažno, pogotovo sat manje-više sna ili svetlosti.images

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s